Razne zanimljivosti

Ima neceg iz nauke a ima i neceg sto ne spada bas u nauku ali da ne trpam na dva mesta.


Црна смрт, страшна епидемија куге која је харала у Европи 1347. године и за наредне четири године однела четвртину целокупног становништва, није мимоишла ни житеље здања у Ватикану. Ипак, папа Климент I је преживео. По наређењу лекара провео је цело лето седећи између две ватре које су стално гореле. Док је негодовао знојећи се окружен несносном врелином, ватра је спречила да му приђу буве које су с глодара преносиле болест.

Фрејзер Доерти, седамнаестогодишњи младић из Шкотске, пре четири године почео је да кува џемове према бакином рецепту с намером да их продаје и тако заради џепарац. Наиме, његови родитељи нису имали могућности да му дају новац за играчке или шта друго, јер су сиромашни. Испоставило се да је Фрејзер одличан кувар: џемови су били веома укусни и одлично су се продавали. Дечак је кувао и паковао џем у тегле, а родитељи су исписивали налепнице. Игром судбине, Фрејзеров пекмез окусили су и челници ланца супермаркета „Waitrose”. Били су одушевљени, па је Фрејзер недавно потписао милионски уговор који га обавезује да их снабдева својим џемовима. Овој вести највише су се обрадовали Фрејзерови родитељи који последњих неколико година нису могли да кроче у сопствену кухињу јер су шерпе с џемом стално кључале на шпорету, а тегле стајале свуда по кући

Један фабрички радник из Пуље у Италији осуђен је на осам месеци затвора јер је током 2000. године три месеца готово свакодневно ручао с пријатељима у једној пицерији, а ниједном није платио рачун. Суд га је осудио на затворску казну будући да није имао новца да плати целокупни износ од четири хиљаде евра, колико је с пријатељима потрошио у ресторану. Испоставило се да је овај сиромашни обожавалац пице нестајао увек кад је требало да плати рачун. А како му је то полазило за руком, ни власник пицерије није умео да објасни. Верује да се маскирао. Његови пријатељи нису осуђени јер је прекршилац изјавио како их је он позивао на ручак!

Истраживање које је недавно спроведено на Универзитету у Чикагу, САД, показује да највише муке у општењу имају особе које се дуго познају. Стари пријатељи, родитељи и деца, брачни другови, као и колеге с посла, према мишљењу професора Боаза Кејсера, не успевају баш увек да разумеју једни друге из једноставног разлога што подразумевају да ће блиска особа сигурно схватити шта овај други мисли или жели. Тако настају неспоразуми и свађе, а некада се раскидају и дугогодишња пријатељства. Зато често боље разумемо оне људе које уопште не познајемо, јер се трудимо да им кажемо своје мишљење и дамо одређено објашњење у вези с неким догађајем, појавом или нашим осећањем.

Римски политичар, мислилац и писац Сенека Млађи (4. године пре н. е-65. године) знао је да не може много да утиче на императора Нерона, тачније, на његову застрашујућу суровост и лудост уопште. Ипак, после једног од многобројних погубљења која је наредио, Сенека је у својству саветника храбро рекао римском цару:
- Колико год људи да погубите, никада нећете моћи да погубите сопственог наследника.

Кад је Нарцис умро, језеро његовог уживања од пехара слатких вода претворило се у пехар сланих суза, и кроз шуму, плачући, дођоше ореаде да певају језеру и утеше га.
А кад видеше да се језеро од пехара слатких вода претворило у пехар сланих суза, оне распустише зелене увојке своје косе и викнуше језеру: „Не чудимо се што тако оплакујеш Нарциса, толико је био леп.”
„Зар је Нарцис био леп?”
„Ко би то знао боље од тебе?”, одговорише ореаде. „На нас никад није обраћао пажњу, али за тобом је увек чезнуо, лежао је на твојим обалама и гледао доле у тебе, и у огледалу твојих вода огледао је своју сопствену лепоту.”
А језеро одговори: „Али, ја сам волео Нарциса јер, док је лежао на мојим обалама и гледао доле у мене, у огледалу његових очију увек сам видео одраз своје сопствене лепоте”.

Огледалце, огледалце, реци ми ко је најлепши на свету. Да ли је бајка о Снежани, седам патуљака и злој вештици подстакла челнике британских робних кућа „Max & Spencer”? Можда... Недавно су у куповину код „Макса и Спенсера” у Лондону дошле супруга и кћерка једног британског парламентарца. Будући да су обе више него витке, приметиле су да у огледалима поменутог ланца робних кућа изгледају претерано мршаво. Схватиле су да су код „Макса и Спенсера” свуда постављена огледала која издужују! Челници су то свесно учинили како би привукли жене да купују њихову одећу јер у њој изгледају витко. Али, нису рачунали на оне које су већ витке... Поменуте даме поднеле су тужбу, али нису добиле спор.
Из „Макса и Спенсера” потом је стигла и порука личне природе: да даме говоре глупости и да треба да поведу рачуна о исхрани.

Све на једном месту: бицикли, струњаче, тегови... разноразне справе за рекреацију, боди-билдинг, гимнастичке вежбе. Постоји само једна разлика у поређењу са осталим теретанама у свету: реч је о гимнастичкој сали која је намењена нудистима. Ова теретана отворена је недавно у Холандији и одмах је привукла велику пажњу. За „голи фитнес”, како је назван течај који се одржава у поменутој сали, већ првог дана пријавило се шездесет особа. Уведена су и строга правила понашања. Између осталог, удварање је најстроже забрањено.
Ко се томе нада, не вреди да долази на „голи фитнес”.

Једна од најуспелијих првоаприлских шала објављена је 1984. године у часопису „Сандеј тајмс”. Наиме, новинар је написао текст о тобожњем тајном плану лондонског градског превоза. Наводно, намера градских власти била је да набаве нове аутобусе који би се кретали сами, тачније - без возача. Ти аутобуси су, према објављеном тексту, били веома скупоцени: подухват је требало да кошта град готово педесет милиона фунти. Тајни тестови показали су да аутобуси без возача одлично иду, написао је шаљиви новинар, али ипак текст је завршио следећом реченицом: „Ако сте у ово поверовали, онда сте у стању да верујете у све живо!”
Већ у понедељак у редакцију се јавио заменик секретара лондонског градског превоза љутито питајући како је новинар дошао до вести а да он претходно није обавештен о тајним плановима и новим аутобусима!?
- Како то да ми нисмо о томе обавештени? - љутио се секретар. Новинару је било веома неугодно. Само је тихо прозборио оно што је мислио да су сви схватили:
- Априлилили.

Док је 1951. године у Уганди снимао „Афричку краљицу”, један од својих најбољих филмова, редитељ Џон Хјустон суочио се с читавим низом невоља. Највећа је била болест готово свих чланова филмске екипе. И глумци, на челу с Кетрин Хепберн, и секретари режије, сниматељи, фотографи, сценски радници - сви су пали у постељу. Имали су високу температуру и остале тегобе које прате стомачне болести. Испоставило се да су само две особе здраве и да их ништа не боли. Били су то редитељ
Џон Хјустон и глумац Хамфри Богарт.
Да ли то значи да су узимали неки посебан лек? Да! Виски! Вода је била заражена и остали су се због тога разболели. Осведочени пијанци Богарт и Хјустон воду нису ни окусили! Само „ватрену водицу”.